Memento mori янка брыль: Даніла Скварнюк і трагедыя вёскі Пузавічы

Содержание

Читать книгу Memento Mori

Джонатан Нолан Memento Mori[1]

«Пуля, как ничто другое, может избавить от заблуждения!»

Герман Мелвилл

Твоя жена всегда повторяла, что когда-нибудь ты опоздаешь на собственные похороны. Помнишь? Она подшучивала над тобой, потому что ты был таким растяпой — вечно опаздывал, вечно что-то забывал, даже до несчастья.

И вот теперь ты вероятно задаешься вопросом, не опоздал ли на ее похороны.

Ты был на них — можешь не сомневаться. Вот что за фотография приколота кнопками к стене рядом с дверью. Фотографировать на похоронах не принято, но кто-то, полагаю, твои доктора, знал, что ты не будешь помнить. Снимок увеличили и прикрепили его прямо тут, у двери, так что он не может не попасться тебе на глаза каждый раз, когда ты встаешь, чтобы узнать, где она.

Видишь на фото парня с цветами? Это ты. Что ты там делаешь? Читаешь надпись на надгробии, пытаясь сообразить, чьи это похороны, так же как ты читаешь ее теперь, пытаясь сообразить, зачем кто-то повесил этот снимок рядом с дверью. Но ты все равно не вспомнишь — так стоит ли утруждать себя чтением?

Ее больше нет, она ушла навсегда, и тебе сейчас больно узнать об этом. Поверь, я знаю, что ты испытываешь. Ты раздавлен. Но подожди пять, может быть, десять минут. Возможно пройдет целых полчаса, прежде чем ты забудешь. Но ты забудешь — за это я ручаюсь. Еще пара минут и ты снова направишься к двери, чтобы найти ее, и впадешь в отчаяние, увидев фото. Сколько же еще раз тебе придется услышать известие, прежде чем не твой разрушенный мозг, а какая-то другая часть твоего тела начнет вспоминать?

Нескончаемая скорбь, нескончаемый гнев — бессмысленные, если они никуда не направлены. Может, ты и понять не способен, что произошло. И сказать: я действительно понимаю. Ретроградная амнезия. Так это называется. Ни черта не помню — другими словами, но суть та же.

Ты можешь не понимать, что случилось с тобой. Но что случилось с НЕЙ, ты ведь помнишь? Доктора не желают говорить об этом. Они не хотят отвечать на мои вопросы. Они не считают уместным рассказывать о таких вещах человеку в твоем состоянии. Но ты помнишь достаточно, ведь так? Ты помнишь его лицо.

Вот почему я пишу тебе. Попусту, может быть. Не знаю, сколько еще раз тебе придется прочитать это, прежде чем ты прислушаешься ко мне. Я даже не знаю, сколько времени ты уже здесь под замком. Ты тоже не знаешь. Но твое преимущество в забывчивости — ты забудешь списать себя со счета как безнадежный случай.

Рано или поздно ты захочешь с этим что-то сделать. И вот тогда тебе придется положиться на меня, потому что я единственный, кто тебе может помочь.

ЭРЛ ОТКРЫВАЕТ ОДИН ГЛАЗ, затем другой и видит потолок, белое кафельное однообразие которого нарушает записка, приклеенная липкой лентой прямо над его головой. Надпись от руки достаточно большая, чтобы он мог прочитать ее с кровати. Звонит будильник. Он читает записку, прикрывает глаза, читает снова, потом осматривает комнату.

Помещение сверкает белизной — от стен и занавесок до покрывала на постели и обстановки, какая обычно встречается в медицинских и благотворительных учреждениях. Будильник звонит на белом столе под окном с белыми шторами. Эрл замечает, что лежит на белом стеганом одеяле. Он одет в халат и домашние туфли.

Откинувшись на спину, он снова читает приклеенную к потолку записку. Неровными угловатыми буквами там выведено: ЭТО ПАЛАТА В ГОСПИТАЛЕ. ЭТО ТВОЯ ПАЛАТА. ТЫ ЗДЕСЬ ЖИВЕШЬ.

Эрл встает и осматривается. Помещение велико для госпитальной палаты — пустой линолеум простирается от кровати в трех направлениях. Две двери и окно. От вида за окном тоже не очень-то много пользы — широкая дорожка со светлым щебеночно-асфальтовым покрытием ограничивает заботливо подстриженный участок дерна, в центре которого огорожены деревья. Деревья, за исключением вечнозеленых, без листвы — ранняя весна или поздняя осень, не иначе.

Весь стол завален листками для записок с клейкой обратной стороной, блокнотами, аккуратно отпечатанными списками, учебниками психологии, фотографиями в рамках. Поверх этого беспорядка — полуразгаданный кроссворд. На стопке сложенных газет — будильник. Эрл шлепает по кнопке будильника и достает сигарету из пачки, которая приклеена лентой к рукаву халата. Он похлопывает по пустым карманам пижамы в поисках зажигалки, ворошит бумаги на столе, быстро просматривает выдвижные ящики. Наконец он находит коробок кухонных спичек, приклеенный к стене у окна. Еще одна записка приклеена прямо над коробком, яркими желтыми буквами она гласит: СИГАРЕТА? СНАЧАЛА ПОИЩИ ОГОНЬ, ДУРЕНЬ.

Улыбнувшись, Эрл закуривает сигарету и глубоко затягивается. Прямо перед ним к окну приклеен листок из блокнота, озаглавленный: ТВОЕ РАСПИСАНИЕ. Расписан каждый час, блоками — с 10 вечера до 8 утра проставлено: ЛЕЧЬ СПАТЬ. Эрл смотрит на будильник: 8.15. За окном светло, видимо утро. Наручные часы показывают 10.30. Он подносит их к уху и слушает. Подводит часы так, чтобы они показывали то же время, что и будильник.

Согласно расписанию отрезок времени с 8 до 8.30 целиком отведен ЧИСТКЕ ЗУБОВ. Эрл снова усмехается и идет в ванную.

Окно в ванной открыто и он обхватывает себя руками, чтобы сохранить тепло. На подоконнике он замечает пепельницу — из пепельницы торчит сигарета, продолжающая тлеть под длинным столбиком пепла. Нахмурившись, Эрл гасит старый окурок и заменяет его новым.

На зубную щетку уже нанесен слой белой пасты. Водопроводный кран из той разновидности, что выдает порцию воды при каждом нажатии на кнопку. Сунув щетку за щеку и водя ей взад-вперед, Эрл распахивает шкафчик аптечки. На полках сложены одноразовые упаковки витаминов, аспирина, антидиуретика.[2] Полоскание для рта тоже в одноразовой упаковке — жидкости голубого цвета в запечатанной пластиковой бутылочке как раз достаточно, чтобы наполнить небольшой стаканчик. И только зубная паста в тюбике нормального размера. Сплюнув пасту, Эрл полощет рот. Он кладет зубную щетку рядом с пастой и тут замечает бумажку, которая зажата между стеклянной полкой аптечки и ее стальной стенкой. Он сплевывает пенистую голубую жидкость в раковину и давит на кнопку крана, чтобы смыть ее водой. Закрыв аптечку, он улыбается своему отражению в зеркале.

«Кому нужно полчаса, чтобы почистить зубы?»

Бумажка свернута со всей тщательностью любовной записки шестиклассника. Эрл разворачивает ее и разглаживает на зеркале. На ней написано: ЕСЛИ ТЫ ЕЩЕ ЧИТАЕШЬ ЭТО, ТО ТЫ — ЧЕРТОВ ТРУС. Эрл с недоумением смотрит на бумажку, перечитывает. Потом переворачивает. На обратной стороне написано: P. S. ПОСЛЕ ТОГО КАК ПРОЧТЕШЬ, СНОВА СПРЯЧЬ. Эрл еще раз перечитывает записку с обеих сторон, потом снова сворачивает так, как она была свернута, и подсовывает под зубную пасту.

Видимо в этот момент он замечает шрам. Шрам, неровный и широкий, начинается прямо под ухом и исчезает на линии волос. Эрл поворачивает голову и краем глаза пытается разглядеть шрам в зеркале, проводит по нему кончиком пальца. Потом он оглядывается на сигарету, дымящуюся в пепельнице. Внезапная мысль заставляет его ринуться из ванной.

Он застывает, держась за ручку двери, ведущей из ванной. Рядом с дверью к стене приклеены два снимка.

Первой внимание Эрла привлекает томограмма — четыре кадра с изображением чьего-то черепа, обрамленные блестящей черной рамкой. Надпись маркером гласит: ТВОЙ МОЗГ. Эрл вглядывается в разноцветные концентрические круги. Он различает глазные яблоки, а за ними две лобные доли своего мозга. Плавные складки, круги, полукружия. Но что-то еще обведено маркером — это что-то тянется от самого затылка внутрь головы, пронизывая ее как червь мякоть абрикоса. Ошибиться невозможно — темное пятно, уродливое и рваное, напоминающее формой цветок, прямо в середине его мозга. Он наклоняется, чтобы посмотреть на другое изображение. Это фотография человека с цветами в руках, который стоит над свежей могилой. Человек наклонился и читает надпись на надгробии. Какое-то мгновение это выглядит как зеркальная комната или эскиз бесконечности: один человек, наклонившись, смотрит на человека поменьше, наклонившегося и читающего надпись на надгробии. Эрл долго разглядывает снимок. Может быть, плачет. Или просто безмолвно смотрит на фото. Наконец он возвращается к кровати, бросается на нее и, закрыв глаза, пытается заснуть.

Сигарета в ванной комнате догорает. Часовая стрелка будильника минует цифру десять и он снова начинает звонить.

Эрл открывает один глаз, потом другой. Он видит пространство белого кафельного потолка, нарушаемое запиской, которая приклеена липкой лентой прямо над его головой. Надпись от руки достаточно большая, чтобы он мог прочитать ее с кровати.

Ты больше не можешь жить нормальной жизнью — знай это. Как ты заведешь подругу, если не можешь запомнить ее имя? Не можешь иметь детей, если только не хочешь, чтобы они росли с отцом, который не узнаёт их. Ясно как божий день, что не можешь получить работу. Не слишком-то много существует профессий, в которых ценится забывчивость. Разве что, проституция. И политика, конечно.

Нет, твоя жизнь кончена. Ты — покойник. Единственное, чего надеются добиться медики — это научить тебя быть меньшей обузой для санитаров. И они, вероятно, никогда не отпустят тебя домой, где бы он ни был. Так что вопрос не в том, «быть или не быть» — тебя и так нет. Вопрос в том, хочешь ли ты с этим что-то поделать. Значит ли что-нибудь для тебя месть.

Для большинства людей — значит. В течение недель они замышляют, строят планы, предпринимают какие-то действия, чтобы свести счеты. Однако достаточно течения времени, чтобы этот первоначальный порыв выветрился. Время берет своё, так ведь говорят? И в конце концов время убеждает большинство из нас в том, что забывчивость — это добродетель. Удобно — трусость и забывчивость с определенного расстояния выглядят одинаково. Время отнимает мужество. Если времени и страха недостаточно, чтобы вы раздумали мстить, то всегда есть власти, которые покачают головой и мягко скажут: «Мы вас понимаем, но лучше оставьте это. Будьте выше. Не опускайтесь до их уровня. К тому же, — скажут власти, — если вы решитесь на какую-нибудь глупость, мы вас запрем в маленькой комнатке».

Но ведь тебя и так уже посадили в маленькую комнатку? И ее не запирают и не караулят со всей осторожностью только потому, что ты калека. Труп. Овощ, который скорее всего забудет поесть или опорожнить кишечник, если ему не напомнить об этом. А что до течения времени, то оно над тобой больше не властно, так ведь? Всё те же десять минут снова и снова. Тогда как ты можешь простить, если не в состоянии вспомнить, что надо забыть?

Вероятно, ты и оставил бы это — раньше. Но ты не тот, какой был. Даже не половинка. Ты — обломок, десятиминутный человек.

Конечно, есть своя сила и в слабости. Слабость дает начальный толчок. Ты наверно предпочел бы сидеть в маленькой комнатке и плакать. Жить своей ограниченной коллекцией воспоминаний, заботливо полируя каждое из них. Помещенным на всю оставшуюся жизнь за стекло и приколотым к картону как экзотическое насекомое. Заспиртованным. Хотел бы ты жить за стеклом? Хотел бы, но не можешь, не правда ли? Тебе не дает последнее поступление в твою коллекцию. Последнее, что ты помнишь — его лицо. Его лицо и мольба о помощи во взляде жены, обращенном на тебя.

И, возможно, к ней, к своей маленькой коллекции, ты удалишься, когда всё кончится. Они могут запереть тебя в другой маленькой комнатке, и ты проживешь остаток жизни в своем прошлом. Но если только у тебя в руках будет клочок бумаги, который скажет — ты расплатился с ним.

Ты знаешь, что я прав, что впереди ждет много работы. Покажется невозможным, но я уверен, что если каждый из нас выполнит свою часть, то мы что-нибудь придумаем. Но у тебя мало времени — всего минут десять. Потом всё начнется сначала. Так что не теряй время, которое у тебя есть.

ЭРЛ ОТКРЫВАЕТ ГЛАЗА и вглядывается в темноту. Звонит будильник. Он показывает 3.20, а лунный свет, струящийся в окно означает, что приближается утро. Эрл на ощупь находит лампу, при этом чуть не опрокидывает ее. Ослепительный свет заливает помещение, окрашивая в желтый цвет металл мебели, стены, покрывало на кровати. Откинувшись на спину, он смотрит вверх на желтое кафельное однообразие, которое нарушает записка, написанная от руки и приклеенная над ним липкой лентой к потолку. Он читает ее два или три раза, потом осматривается вокруг себя.

Помещение почти пустое. В медицинском или, может быть, благотворительном учреждении. Стол у окна. На столе пусто, если не считать звонящего будильника. Вероятно тут Эрл обнаруживает, что он лежит в постели полностью одетым. Даже обувь на нем.

Он поднимается с кровати и подходит к столу. Ничто в комнате не наводит на мысль, что здесь кто-то живет или жил, за исключением кусков липкой ленты, в беспорядке приклеенных к стене тут и там. Ни фотографий, ни книг — ничего. В окно видна полная луна, освещающая заботливо подстриженный газон. Эрл хлопает по кнопке будильника и с удивлением замечает два ключа, приклеенных лентой к тыльной стороне его ладони. Не переставая теребить ленту, он просматривает пустые ящики стола. В левом кармане куртки он находит несколько скрученных в трубочку стодолларовых банкнот и запечатанное в конверт письмо. Он осматривает комнату и ванную. Ничего, кроме обрывков ленты и окурков.

Эрл возвращается к кровати, с отсутствующим видом трогая бугорок шрама на шее. Он ложится и смотрит вверх, на потолок и приклеенную к нему записку. Записка гласит: НЕМЕДЛЕННО УХОДИ ОТСЮДА. ЭТИ ЛЮДИ ХОТЯТ ТЕБЯ УБИТЬ.

Эрл закрывает глаза.

Помнишь, в начальной школе тебя учили составлять списки своих дел? В то время ежедневником тебе служила тыльная сторона ладошки. А если намеченное смывал душ, ну что ж — тогда оно не осуществлялось. Нет руководства, — говорили учителя, — нет дисциплины. И они старались выработать у тебя привычку всё это где-нибудь записывать.

Конечно, твои учителя лопнули бы со смеху, доведись им увидеть тебя теперь. Потому что теперь ты являешь собой образцовый продукт их уроков на тему «Как организовать свое время». Потому что не можешь даже малую нужду справить, не сверившись с одним из своих списков. Они были правы. Список — единственный способ выйти из этой беды.

Вот правда: человек, даже нормальный, никогда не представляет собой личность с одним-единственным набором черт характера. Не так всё просто. Мы все зависим от милости нашей лимбической системы, облаков электричества, блуждающих в мозгу. Каждый человек разделен на двадцатичетырехчасовые отрывки, а внутри них — еще на другие. Ежедневная пантомима: один человек уступает контроль другому, а в глубине сцены толпятся поденщики, шумно требующие своей очереди выйти на передний план. День за днем, неделя за неделей. Разгневанный человек передает эстафету сердитому, тот в свою очередь — сексуально озабоченному, потом — самоуглубленному человеку, интересному собеседнику. Каждый человек — не что иное как сборище идиотов, группа скованных общей цепью каторжников.

Это — трагедия нашей жизни. Потому что каждый день каждый человек на несколько минут становится гением. Называй, как хочешь: моменты просветления, прозрения — когда тучи рассеиваются, планеты выстраиваются в четкую линию, и всё становится очевидным. Надо было бросить курить, или: вот как можно было быстро сколотить миллион, или: вот он — ключ к вечному счастью. Такова неприглядная правда. На несколько мгновений тайны мироздания открываются и жизнь представляется не более, чем дешевым трюком фокусника-любителя. Но затем гений, ученый-мыслитель вынужден передать бразды правления следующему парню в очереди, которому, скорее всего, нужны лишь картофельные чипсы. Прозрение, великолепие и спасение доверяются недоумку, любителю наслаждений или больному нарколепсией.[3]

Конечно, единственный выход из этой неразберихи — обеспечить себе контроль над теми идиотами, в которых ты превращаешься. Взять своих скованных каторжников и вести их, держа за руку. Лучше всего делать это с помощью списка.

Это как письмо, которое ты пишешь самому себе. Генеральный план, составленный парнем, ориентирующимся в ситуации, и состоящий из пунктов, достаточно простых для понимания остальных идиотов. Сотня пунктов, которые они будут выполнять один за другим и повторять при необходимости.

Твоя проблема немного сложнее, может быть, но по сути она такая же. Это похоже на компьютерную задачу с китайской комнатой, помнишь? Человек сидит в комнатке, выкладывая карты с буквами на языке, которого не понимает, выкладывая их по одной за ход в порядке, указанном чьей-то инструкцией. Предполагается, что в результате должна получиться шутка на китайском языке. Человек, конечно, не знает китайского. Он всего лишь следует инструкциям.

Конечно, в твоей ситуации есть и очевидное отличие: ты вырвался из комнатки, в которую тебя поместили, что придало всему мероприятию мобильность. И парень, который дает инструкции — тоже ты, просто более ранняя версия тебя самого. И в шутке, которую ты рассказываешь… ну, в ней есть «соль». Просто я не думаю, что кто-нибудь сочтет ее очень забавной.

Такова идея. Всё, что тебе надо делать — это след

Янка Брыль — Memento mori — Кароткі змест / Краткие содержания

   Задуму апавядання «Memento mori» Янка Брыль выношваў доўгі час. Неўзабаве пасля вайны ён даведаўся ад паэта Міхася Васілька пра трагічную смерць іх агульнага сябра заходнебеларускага актывіста Грамады Данілы Скварнюка. Гэтую гісторыю і выкарыстаў пісьменнік для свайго твора, зрабіўшы героя безымянным печніком, каб падкрэсліць тыповасць і агульначалавечую сутнасць яго ахвярнай смерці. I назва «Memento mori» (памятай пра смерць) узята аўтарам з антычнай культуры. Гэтае выслоўе нагадвала старажытным рымлянам і грэкам пра неабходнасць пагарджаць жыццём, памятаючы, што не ва ўсіх абставінах яно жаданае. Так, напрыклад, філосаф Сакрат у прызначаны час выпіў атруту і памёр, выконваючы несправядлівы прысуд афінскага суда. Ён адмовіўся ратаваць жыццё ўцёкамі, бо разумеў, што гэты ўчынак прымусіў бы афінян засумнявацца, ці верыў ён у тое, чаму вучыў іншых.
   У кантэксце апавядання Янкі Брыля старажытны афарызм нагадвае, што памяць пра смерць злучае героя з лёсамі продкаў, з іх маральнымі запаветамі жыць па-людску, не забываючы пра фактар часу, які не дае права на памылкі, бо жыццё кароткае, каб іх выправіць.
   Твор Брыля ўражвае лаканічнасцю і высокай ступенню абагульненасці. У разгар карнай аперацыі печніка вылучылі з натоўпу і падагналі да зондэрфюрэра, той вырашыў падараваць яму і яго сям’і жыццё ў знак удзячнасці за цёплую грубку, зробленую старым майстрам. «Бледны, без шапкі на лысіне, аброслы сівеючай шчэццю, ён упёрся ў немца скамянелымі вачыма, і маўчаў. Толькі бяскроўныя губы перасмыкаліся, як ад нязбытнага жадання гаварыць». Гэты партрэт героя падрыхтоўвае праяўленне высокай духоўнай прыгажосці ў звычайнай будзённасці дэталяў — яго адмову прыняць жыццё ў падарунак ад ката. Пячнік усведамляе спалучанасць свайго лёсу з жыццём аднавяскоўцаў, усяго народа, ён жахаецца нялюдскасці таго, што задумалі ўчыніць карнікі. Ён камянее душой, назіраючы, як парушаецца святасць жыцця чалавека, парушаецца бяздушна і дзелавіта, нават бесклапотна.
   Дыялог зондэрфюрэра з печніком — кульмінацыйны момант у кампазіцыі твора, тут адбываецца супрацьстаянне двух характараў, дзвюх сістэм духоўных каштоўнасцей. Беларускі селянін, які кіруецца ў жыцці традыцыйнай народнай мараллю, у гэтым паядынку перамагае палітычную дактрыну фашыстоўскай сістэмы. Агульначалавечая філасофія быцця непарушная і таму несмяротная, фашызм несумяшчальны з народнай філасофіяй і таму асуджаны на смерць.

Похожие статьи:

Янка Брыль → Янка Брыль — Сірочы хлеб

Янка Брыль → Птушкі i гнёзды. Сцюдзёны вырай. Аповесць першая

Янка Брыль → Увесь свет — адзін дом (па раману Янкі Брыля «Птушкі i гнёзды»)

Янка Брыль → Птушкі i гнёзды. Гнёзды за дымам. Аповесць другая

Янка Брыль → Раман Янкі Брыля «Птушкі і гнёзды». Вобраз Алеся Руневіча

Сачыненне па твору «Momento mori» — Bel Klass

«Мементо моры» — «Памятай аб смерці», вось гэты крылаты лацінскае выраз можна лічыць дэвізам еўрапейскай культуры аж да Новага Часу… Янка Брыль таксама у сваім апавяданні закранае гэту тэму. Смерць — гэта спыненне існавання арганізма, цела. Я веру ў душу, яна дакладна ёсць. І яна не памірае. Я не вельмі пабожны чалавек, але веру, што замагільны свет існуе. Так што жыцце пасля смерці працягваецца, але мае іншы выгляд, невядомы нам, жывым. Падрыхтавацца да смерці немагчыма. Яна заўсёды побач. Жыццё кожны дзень канчаецца для каго-тое, а для каго-то пачынаецца. І невядома, калі прыйдзецца пайсці .Камень паваліўся ўніз. Нага застыла ў паветры. Чалавек пахіснуўся. Але ўтрымаў раўнавагу. Ухапіўся за нітачку жыцця. І як быццам яна зноў набыла сэнс. Сэнс жыцця яшчэ не страчаны. Ён яшчэ малады. Наперадзе столькі часу, мараў, жаданняў, кіданняў. Шуканняў. Ды што там казаць. Хіба пошук сэнсу жыцьця — гэта праблема? Філасофія, ды і толькі. Эээх! А камень — можна хутка наступіць на іншы. Форма дазваляе. Раз — і вось ужо іншая нага на вазе. І так усе жыццё. З дня ў дзень. Чалавек шукае сэнс жыцця. Чалавек прачынаецца і, здзяйсняючы аднолькава звыклыя рэчы, атрымлівае аднолькавы вынік: порцыю адабрэння, порцыю ўзнагароджання і порцыю задавальнення. І ў чарговы раз балансуе на грані. І толькі зрэдку нейкі ўнутраны голас дае аб сабе ведаць: мітусня, карцінкі змяняюць адзін аднаго, што-то адбываецца, а які ж усе-такі сэнс жыцця і смерці чалавека?Жыццё сапраўды поўная скарбаў. Для тых, хто ўмее бачыць іх. І навучыцца гэтаму можна раней, чым з’явіцца жаданне спыніць пошукі таго, што магло б стаць кропкай апоры. Задавальненне не даступна толькі тым, хто любіць балансаваць на грані. З кропкай апоры прыходзіць якасна іншае асалоду. І не кожны чалавек зможа зрабіць дзеля другога чалавека учынак. Аднак у апавяданні мы бачым, што такі чалавек існуе. Гэта пячнік. Зондэрфюрэр дорыць яму жыццё, аднак пячнік памятае пра сваіх родных і просіць жыццё для іх. Аднак ён гарыць, а мог застацца жывым. У вобразе печніка пісьменнік паказвае сапраўднага байца за родных людей і радзіму, які не шкадуючы сябе пойдзе за другіх.

Понравилась статья? Поделиться с друзьями:

Читать онлайн «Memento» автора Йон Радек — RuLit




Выбрать главу

Не лучше ли зажечь маленькую свечку, чем проклинать темноту?

Книга, с которой предстоит познакомиться читателю, — не обычное литературное произведение. Это роман-крик, роман-напоминание. «Memento» по-русски означает «помни». Однако смысл романа не сводится только к призыву «memento mori» («помни о смерти»), к грозному предупреждению о смертельной опасности, таящейся в наркотиках. Его название может быть истолковано и в духе латинского выражения «Memento quod es homo» — «Помни, что ты человек», храни свое человеческое достоинство.

Но прежде всего расскажем об авторе книги. Чешскому прозаику, публицисту и сценаристу Радеку Йону сейчас тридцать четыре года. Когда в 1980 году он опубликовал свой первый роман «Джинсовый мир», ему едва исполнилось двадцать шесть. Писатель был всего лет на десять старше своих героев — учащихся одной из пражских гимназий. За то время, которое отделяло его от окончания средней школы, он завершил учебу на сценарном факультете пражского киноинститута, опубликовал в молодежной периодике несколько рассказов и увидел на экране снятый по его сценарию фильм.

Незадолго до выхода романа «Джинсовый мир» в чешской прессе развернулась дискуссия о молодой литературе.

Начинающие критики Вацлав Кёнигсмарк и Владимир Мацура назвали свою дискуссионную статью «Герои в разрисованных майках». Они утверждали, что положительный идеал эпохи может воплощаться «не как найденная ценность, а как ценность, которую ищут», что олицетворять его могут и персонажи неустоявшиеся, не соответствующие строгим дидактическим нормам. Характерный признак этих персонажей — перманентная и программная «незавершенность, напряженные поиски или протест, а часто и горький скепсис, и пассивность (…). Посредством такого героя автор может указать не только на болезни эпохи, но и на основные проблемы, с которыми вынужден сталкиваться индивидуум, чтобы найти свое место в обществе (…)»[1].

Радека Йона в упомянутой дискуссии еще никто не называл. Но именно таков был юный Петр Блага, герой задуманного им романа «Джинсовый мир», писать который он начал в восемнадцать лет. Создавая его, Йон основывался главным образом на собственном жизненном опыте и намеренно избегал всего, что этим личным опытом проверить еще не успел или не сумел. Отсюда и повествование от первого лица, и исповедальная открытость, и естественная инфантильность героя романа.

Любвеобильный, романтически настроенный, склонный к самоанализу и остро на все реагирующий герой «Джинсового мира» ищет свое место в жизни, а в любви — право на подлинное чувство, основанное на взаимном доверии и внутренней свободе, которое только и может стать опорой постоянства. Незаурядность, жизненная активность Петра Благи, несущего на себе отсвет личного обаяния автора, сразу же привлекли к нему сочувствие и внимание широкой молодежной аудитории. Петр хочет жить так, чтобы уважать себя, чтобы уметь не только брать, но и что-то давать людям. Вот почему чешские и словацкие юноши и девушки увидели в нем положительного героя, хотя образ этот и создавался в явной полемике с поучительными образцами прошлого. Чешские и словацкие молодые читатели «узнали» себя в персонажах романа, ставшего на родине писателя бестселлером.

После публикации «Джинсового мира» Радек Йон выступает как киносценарист и вместе со своим товарищем по институту Иво Пелантом завершает работу над романом «Начало летосчисления» (1984).

Кинематографический опыт пошел на пользу Радеку Йону. Умение демонстрировать героя в действии, в сочетании с присущим прозе психологическим анализом позволило «уплотнить» художественное «время», обрисовать характеры выпукло, конкретно и разносторонне. Но все же, несмотря на публицистическую остроту, этому произведению молодых авторов явно не хватало эффекта «социологического открытия».

Сделать такое открытие Радеку Йону удалось в романе «Memento» (1986). В это время он стал штатным репортером молодежного журнала «Млады свет». По заданию редакции Йон обратился к изучению материала, которого раньше касался лишь мимоходом. И вот, на два года целиком погрузившись в атмосферу прежде неведомого ему мира, молодой писатель понял масштабы и глубину долго замалчивавшейся социальной проблемы.

В Чехословакии несколько раньше, чем у нас, было снято официальное «табу» с темы наркомании. Но даже в книге Богуслава Шнайдера «Золотой треугольник» (1984), специально посвященной мировой наркологической ситуации, обстановка в социалистических странах обрисована чересчур оптимистически. Радек Йон был первым в Чехословакии, кто в полный голос заговорил об этой серьезной опасности. В декабре 1983 года в журнале «Млады свет» появился его репортаж «Memento», вызвавший широкий отклик общественности.

«Я стою у дверей квартир, снаружи никак не отличающихся от других, — писал он. — Многократно ухожу, не дозвонившись, хотя внутри явно кто-то есть. Слышу неверные, шаркающие шаги, если мне все же решаются открыть. Делаю вид, будто не замечаю исполненных подозрительности взглядов через дверной глазок, хотя по спине бегают мурашки: что, если я нарвусь на парня в токсическом психозе. Когда мне удается проникнуть за одну из таких дверей, стараюсь выглядеть безучастным — не обращать внимания на выпавшие зубы и волосы, исколотые руки, гнойники, ветхую одежду, грязь, запущенные полупустые квартиры. Я уже умею распознать человека, находящегося под воздействием наркотиков. Когда наркоман соглашается на более или менее длительный разговор со мной, я замечаю, как он постепенно начинает запинаться, взгляд угасает, движения затормаживаются — перестает действовать доза наркотика, впрыснутая в вену. Я думал, что знаю Прагу… И вдруг встречаюсь с людьми, которые живут будто бы в ином мире»[2].

Дверь в этот мир Радеку Йону открыла случайность: одноклассник писателя стал наркоманом и ввел его в свой круг. «Полгода я проходил «кадровую проверку», — рассказывал впоследствии Йон, — пока наркоманы не убедились, что я не агент уголовного розыска и что меня интересуют лишь правдивые жизненные свидетельства. Я не пытался узнать конкретных имен, путей, которыми наркотик попадает к потребителю, и кто занимается его приготовлением. Позднее мне часто приходилось говорить: этого мне не рассказывайте, потому что в случае вашего провала я не сумею доказать, что не донес на вас. Мне заранее не бывало известно, где и когда назначена вечеринка наркоманов, — иначе, если бы туда явилась милиция, никто бы не поверил, что навел не я. Заслужить у них доверие мне помогли и мои репортажи в журнале «Млады свет», например, о случаях, когда девушки, желавшие снять комнату, вынуждены были платить хозяину квартиры собой. И еще один существенный момент. Во что бы то ни стало надо было найти людей, которых уже ничто не ждало, кроме смерти. Я спрашивал их: разве не было бы нравственно справедливо и правильно сказать тем, кто еще не начал, что такое наркомания и к чему она приводит?»[3]

Работая над романом, Радек Йон выбрал трех реальных прототипов, жизненные истории которых показались ему наиболее характерными. И пока на страницах рукописи развертывались события жизни литературных героев, в действительности судьбы их прототипов уже завершились: один попал в тюрьму, другой — в психиатрическую больницу, третий умер при невыясненных обстоятельствах.

Некогда наркомания считалась в Европе романтической причудой. Наследник традиций поэтов «озерной школы» Томас де Куинси опубликовал в 1822 году автобиографическую «Исповедь англичанина-опиомана» (в 1834 году она была издана и на русском). Во Франции 40-х годов в среде литературной богемы вошло в моду курение «гуки» — подобия кальяна, длинной восточной трубки, в которой наркотический дым пропускался сквозь воду. Перед искусом не устоял и Бальзак, несколько раз упоминавший о курении «гуки» в своих романах. Шарль Бодлер, автор трактата «Вино и гашиш», писал в «Цветах зла» об «отраве» опиума и хмеля. О «курильщиках опиума» рассказывалось в экзотических романах, действие которых развертывалось на Востоке.

вернуться

V. Königsmark, V. Macura. Hrdinové v teretričku. Literární měsíčník, 1977, č. 8, s. 90.

~ 1 ~

Следующая страница

Memento mori — Википедия

Memento mori (лот. atmink, kad mirsi ) — lotynų kalbos posakis, primenantis, kad žmogus yra mirtingas. Plačiai vartojamas viduramžių krikščionybės teorijoje ir praktikoje, vaizduojant mirtingumą, pabrėžiant žemiško gyvenimo tuštybę, laikiną turtų ir siekių pobūdį. Ši frazė dažniausiai siejama su ars moriendi («меню нумирти»), atitinkama Vakarų literatūra. Memento mori yra svarbi asketinių disclinų dalis kaip charakterio tobulinimo priemonė, ugdanti atsiskyrimą ir kitas dorybes, nukreipianti dėmesį į sielos nemirtingumą ir pomirtinį gyvenimą.

Mene memento mori yra meninis ar simbolinis priminimas apie mirtingumą. [1] Europos krikščioniškojo meno kontekste «posakis […] išsivystė su krikščionybės augimu, kuris pabrėžė dangų, pragarą ir sielos išgelbėjimą pomirtiniame gyvenime». [2]

Антика [редагуоти | redaguoti vikitekstą]

Платонный диалог «Файдонас», куриаме применама апи сократо мирто, пристатома идея, кад тинкама философийос практика йра «апи ньекю кит», ишскирус миримю ир бувиму мирусу ». [3] Klasikinės antikos stoikai ypač pasižymėjo šios disclinos darbais, o Senekos «Laiškuose Lucilijui» gausu priminimų pamąstyti apie mirtį. [4] Stoikas Epiktetas sakė savo mokiniams, kad jie, bučiuodami savo vaiką, brolį ar draugą, turėt sau priminti, kad jie yra mirtingi, ribojantys savo malonumus, kaip tai triugie darieziežie, kaip tai triugie дзё миртингумą “. [5]

Ankstyvoji krikščionybė [redaguoti | redaguoti vikitekstą]

Antrajame mūsų eros amžiuje krikščionių teologas Tertulijonas iš Kartaginos tvirtino, kad per romėnų triumfo processiją nugalėjęs generolas už savęs statydavo žmogų (vėlesn verėžnés žmog (vėlesn ver.Hominem te memento («Pasirūpink savimi [po savo mirties] ir prisimink, kad esi [tik] žmogus»). Nors šiais laikais tai tapę įprastu tropu, tačiau iš tikrųjų kiti senovės autoriai to nepatvirtino, matyt, tai buvo daugiau krikščioniškas moralizavimas, nei tikras istorinis faktas. [6]

Europoje nuo viduramžių iki Viktorijos epochos [редакции | redaguoti vikitekstą]

Vėliau ši idėja buvo plėtojama krikščionybėje, kur didelis dėmesys teko dieviškam teismui, dangui, pragarui, sielos išgelbėjimui, ir mirtis buvo iškelta į pirminį sąmonės. [7] Nenugalimos mirties simboliką memento mori mene ir literatūroje įkūnija visa krikščioniškojo meno produkcija. [8] Krikščionybės kontekste memento mori įgyja moralizuojančią paskirtį, pakankamai prieštaraujančią klasikinės senovės temai nunc est bibendum („gertias “ar. Krikščioniui mirties perspektyva padeda pabrėžti žemiškų malonumų, prabangos ir pasiekimų tuštumą ir trumpumą, reiškia ir kvietimą sutelkti mintis apie laukiantį pomirtinį gyvenimą.Šiame kontekste dažnai su memento mori siejamas biblinis įpareigojimas in omnibus operibus tuis memorare novissima tua, et aeternum non peccabis (pagal Vulgatos lotynibušk » Тай atsispindi ritualinėse Pelenų dienos apeigose, kai pelenų patepimas ant tikinčiojo kaktos palydimas žodžiais «Atmink, žmogau, kad esi dulkė ​​ir į dulkę pavirsi».

Akivaizdžiausios vietos, kuriose randama memento mori , yra layojimo paminklai ir architektūra.Šiuolaikiniu požiūriu, sunkiai suvokiamas yra antkapinės skulptūros transi stilius, arba «lavono antkapis» (англ. трупная могила ), vaizduojantis yrantį mirusiojo lavoną. Šie kilmingųjų antkapiniai paminklai pradėti kurti vėlyvaisiais viduramžiais. Tokia puošyba priminė fizinio kūno laikinumą, nemirtingos sielos prieglaudą žemėje, kad mirtis ir tam tikras perėjimas (iš čia ir transi sąvoka) — neišvengiama lmtis, processasvo, iremasmraski kuripūní kuTransi tradicijoje nuogas kūnas su irstančių drabužių liekanomis simbolizavo visų lygybę prieš mirtį. [9] Vėliau puritonų antkapiniai akmenys kolonijinėse JAV dažnai vaizdavo sparnuotas kaukoles, skeletus ar angelus. Tai viena iš daugelio temų, susijusių su kaukolės vaizdais.

Китас memento mori pavyzdys yra kaulų koplyčios, pvz., Sedleco kaulų koplyčia Čekijoje, Capela dos Ossos Evoroje (Portugal), Kapučinų kripta Romos Barberini a.Tai koplyčios, kuriose sienos yra visiškai ar iš dalies padengtos žmogaus liekanomis, dažniausiai kaulais. Įėjimą į Capela dos Ossos puošia toks užrašas: «Čia gulime mes, nuogi kaulai, laukiame tavųj».

Vėlyvaisiais viduramžiais išpopuliarėjęs Danse Macabre , arba Mirties šokių, žanras yra dar vienas gerai žinomas memento mori temos pavyzdys. Šiuo atveju vaizduojama šokanti giltinė, kuri nepasigaili nei vieno — nei turtingo, nei vargšo. Šios ir panašios scenos pavaizduotos daugybėje Europos bažnyčių.1874 г. prancūz kompozitorius Шарлис Камилис Sen Sansas sukūrė žinomą simfoninę poemą orkestrui «Danse Macabre».

Laikrodis anksčiau buvo tinkamas prietaisas, primenantis, kad mirtingojo laikas Žemėje trumpėja su kiekviena praeinančia minute. Viešieji laikrodžiai būdavo papuošiami devizais apie bėgančias valandas, pvz., ultima forsan («galbūt paskutinė» [валанда]) arba weakrant omnes, ultima necat («josožinėvisos»). Net ir šiandien laikrodžiai dažnai turi rašytą šūkį tempus fugit («laikas bėga»).Seni mušantys laikrodžiai dažnai turėjo automatinius įtaisus, pasirodančius mušti valandoms. Kai kuriuose iš jų — garsiuose Augsburgo (Vokietija) laikrodžiuose — buvo įtaisyta valandas mušanti giltinė. Vėliau šią seną idėją yra atgaivinę kai kurie kompiuterizuoti «mirties laikrodžiai». Škotijos karalienė Мария Стюарт turėjo didelį, sidabrinės kaukolės pavidalo laikrodį, papuošt Horacijaus žodžiais «Blyškioji mirtis vienodai pasibeldžia ir į netbeurlestingj trophy. Savo mirtingumui priminti eiliniai žmonės nešiodavosi mažesnius dalykus.

Vėlyvajame XVI a. ir per visą XVII в. buvo gaminami memento mori žiedai. [10]

Memento mori taip pat yra svarbi tema literatūroje. Gerai žinomos literatūrinės meditacijos apie mirtį angl prozoje yra sero Томо Брауно «Гидриотафия, захоронение в урнах» и Джеремио Теилоро «Святая жизнь и святая смерть» (Šventasis gyvenimas ir šventoji mirtis). Šie kūriniai buvo dalis jakobin epochos melancholijos kulto, kuris žymėjo Anglijos karalienės Elžbietos I valdymo pabaigą.XVIII в. pabaigos literatūroje elegijos tapo įprastu žanru. Томо Грэяус «Элегия, написанная на деревенском погосте» и Эдвардо Янго «Ночные мысли» и типишки Жанро куриняй.

Be Requiem ir layotuvių tematikos, Europos ankstyvojoje muzikoje taip pat yra daug memento mori tradicijų. Tai buvo aktualu susiduriantiems su nuolatine juodosios mirties (maro) epidemijomis 1340-aisiais ir vėliau, kurie numatomą neišvengiamą likimą perteikė giesmėse — nuo save plakančių flagelantmiusismėse — nuo save plakančių flagelantmiusiХосе dažnai atsispindėjo gyvenimas kaip būtinybė ir dievo suteikta ašarų pakalnė kaip mirties išpirka. Giesmių tekstai priminė žmonėms, kad jie gyventų nenusidėdami, nes reiks stoti prieš Paskutinis teismą.

Типишко memento mori teksto viduramžių muzikoje pavyzdys (lotyniškai):

Vita brevis breviter in brevi finietur ,
Mors Venit velociter quae neminem veretur ,
Omnia mors perimit et nulli miseretur.
Ad mortem festinamus peccare desistamus.
Ni converus fueris et sicut puer factus
Et vitam mutaveris in meliores actus,
Intrare non poteris regnum Dei beatus.
Ad mortem festinamus peccare desistamus.

eilutės iš 1399 m. virelės «Llibre Vermell de Montserrat» (Rankraštis iš Katalonijos vienuolyno ant Montserato kalno)

Atsiskyrėliai pauliečiai [redaguoti | redaguoti vikitekstą]

Memento mori buvo įprastas pasisveikinimas tarp atsiskyrėlių vienuolių pauliečių, save vadinusių Mirties broliais, [11] priklausiusių Šv.Паулюс Атсискирелио ординуй (1620–1633). Kartais tvirtinama, kad trapistai taip pat vartoja šį pasisveikinimą, bet tai netiesa. [12]

Amerikos puritonai [редагуоти | redaguoti vikitekstą]

Kolonijinės Amerikos vaizduojamajame mene buvo apstu memento mori atvaizdų dėl puritonų įtakos. Puritonų visuomenė XVII в. Šiaurės Amerikoje į meną žiūrėjo iš aukšto, nes jį laikė nuviliojančiu tikinčiuosius nuo dievo, kas gali atvesti tik prie velnio. Nežiūrint to, portretai buvo trustruojami kaip liudijantys istoriją.XVII в. puritonas Tomas Smitas dalyvavo daugelyje jūr mūšių ir kartu tapė. Tai matyti jo autoportrete, kur kartu pavaizduota ir kaukolė kaip tipiška puritoniška memento mori , iliustruojanti autoriaus supratimą apie neišvengiamą mirtį. Lapas su eilėmis po kaukole pabrėžia T. Smito priimamą mirtį ir pasitraukimą iš gyvųjų pasaulio (tekstas anglų k.):

Почему я должен думать о мире, в нем мир находит зло. Тогда Farwell World: Прощай, твои сосуды, твои радости, твои игрушки, твои хитрости, твои воины.Истина звучит отступление: я не извиняюсь. Вечный привлекает к нему мое сердце, Верой (которая может разрушить твою Силу) Чтобы увенчать меня (после Милости) Славой.

Mirusiųjų diena Meksikoje [редагуоти | redaguoti vikitekstą]

Дауг memento mori meno yra susiję su meksikiečių Mirusiųjų dienos švente, kurioje įprasta matyti kaukolės formos saldumynus ir duonos kepalus, pažymėtus „duonos“ kaulais.

Šią temą plačiai vystė ir meksikieči menininkas Chosė Posada, kurio graviūrose įvairių sluoksnių žmonės pavaizduoti kaip skeletai.

Kita memento mori apraiška sutinkama meksikietiškoje «Calavera», eiliuotoje literatūrinėje kompozicijoje, paprastai rašomoje garbei tebegyvenančio asmens, tarsi jis būtų jau más. Šios kompozicijos yra komiško tono, dažnai pateikiamos draugų rate per Numirusiųjų dieną. [13]

Будизм [редагуоти | redaguoti vikitekstą]

Budizmo praktikoje maraṇasati medituoja mirtį. Maraṇasati yra sudėtinis Pali kalbos žodis, sudarytas iš maraṇa ‘mirtis’ (Indoeuropiečių, giminingas lotyniškam mori ) ir sati ‘žinojimas’, labai artimas su memento mori .Pirmą kartą jis pavartotas ankstyvuosiuose budistų tekstuose, Pali kanono sutta pitakose, su paralelėmis «šiaurės» mokyklų agamose.

Japon dzene ir samuraj kultūroje [redaguoti | redaguoti vikitekstą]

Apie Japonijos dzenbudistinio mirties traktavimo įtaką čiabuvių tautų kultūrai galima spręsti pagal sekančią citatą iš klasikinio samuraj etikos traktato «Hagakure»: [14]

Samurajų kelias yra, rytas po ryto, mirties praktika, atsižvelgiant į tai, ar ji bus čia, ar bus ten, įsivaizduojant labiausiai regimą mirties būdą ir tvirtitimas savo proto pašveni.Nors tai gali būti sunkiausias dalykas, bet jei tai daryti, tai galima ir padaryti. Nėra nieko, ko negalima būt atlikti “. [15]

Kasmetinio gėrėjimosi vyšnių žydėjimu ir rudens spalvomis metu, hanami ir momijigari , samurajai filosofavo, kad visi dalykai yrašiešišištišiši.

Тибетийское общество [редактирование | redaguoti vikitekstą]

Tibetieči budizme praktikuojamas dvasios ugdymo menas, vadinamasis lodžongas. [16] Pradiniai klasikinio lodžongo etapai prasideda nuo «Keturi minči, kurios keičia protą», arba tiksliau «Keturi pamokymai, galintys sukelti proto revoliuciją». [17] Antrasis ši keturi yra pamokymas apie nepastovumą ir mirtį. Visų pirma, čia sakoma, kad:

  • visi sudėtingi dalykai yra nepastovūs,
  • žmogaus kūnas yra sudėtingas,
  • тайги, куно миртис йра тикра,
  • mirties laikas yra neaiškus ir nekontroliuojamas.

Yra daug klasikinių šių pamokymų formuluočių, kuriomis siekiama įveikti žmoguje stiprų nuolatinį siekį gyventi taip, lyg jis tikrai nemirs šiandien.

Лалитавистара сутра [редагуоти | redaguoti vikitekstą]
Tibetiečių Citipati kaukė, vaizduojanti Mahākāla , primenanti apie amžin gyvenimo ir mirties ciklą

Lalitavistara sūtra, klasikinio sanskrito kanono pagrindinis darbas, skelbia:

अध्रुवं त्रिभवं शरदभ्रनिभं नटरङ्गसमा जगिर् ऊर्मिच्युती। गिरिनद्यसमं लघुशीघ्रजवं व्रजतायु जगे यथ विद्यु नभे॥
Пробует pasauliai yra praeinantys kaip rudeniniai debesys.Kaip ir sceinis spektaklis, būtybės ateina ir išeina. Šėlstančiose bangose, kaip kriokliai virš uolos. Kaip žaibas, klajūnai samsaroje blyksteli ir užgęsta.

ज्वलितं त्रिभवं जरव्याधिदुखैः मरणाग्निप्रदीप्तमनाथमिदम्। भवनि शरणे सद मूढ जगत् भ्रमती भ्रमरो यथ कुम्भगतो॥
Esybės liepsnoja ligos ir senatvės kančiomis, ir be jokios gynybos prieš Mirties gaisrą. Sumišę, ieškantys prieglobsčio pasaulio egzistencijoje, sukasi ratu ir ratu, kaip bitės, įstrigusios sotyje. [18]

Уданаварга [редагуоти | redaguoti vikitekstą]

Labai gerai žinomas skyrius pali, sanskrito ir tibetiečių kanonuose skelbia (Pateikiama iš sanskrito versijos, Udānavarga ):

सर्वे क्षयान्ता निचयाः पतनान्ताः समुच्छ्रयाः | सम्योगा विप्रयोगान्ता मरणान्तं हि जीवितम् | 1,22 |
Viskas, kas įgyjama, bus pamesta.Кас кыла, нукрис. Kur yra susirinkimas, десять автобусов išsiskyrimas. Кас гиме, тас тикрай мирс. [19]

Шантидева, Бодичаржаватара [редагуоти | redaguoti vikitekstą]

Šantideva Bodhičarjavataroje («Bodhisatvos gyvenimo būde»):

कृताकृतापरीक्षोऽयं मृत्युर्विश्रम्भघातकः। स्वस्थास्वस्थैरविश्वास्य आकमिस्मकमहाशनि :॥ 2/34.
Mirtis nesiskiria nuo atliktų ar neatliktų užduočių. Šiuo išdaviku negalima pasitikėti, sveikas jis ar ligonis, nes jis yra kaip netikėtas, didis griaustinis.BCA 2.33

अप्रिया न भविष्यन्ति प्रियो मे न भविष्यति। अहं च न भविष्यामि सर्वं च न भविष्यति ॥२ / ३७॥
Mano priešų neliks, nei mano draugų liks. Aš neliksiu. Nieko neliks. BCA 2:35

तत्तत्स्मरणताम याति यद्यद्वस्त्वनुभयते। स्वप्नानुभूतवत्सर्वं गतं न पूनरीक्ष्यते ॥२ / ३६॥
Kas patirta, išnyks atmintyje. Kaip sapno patyrimas, viskas, kas praėjo, nebus vėl matoma. BCA 2:36

रात्रिन्दिवमविश्राममायुषो वर्धते व्ययः। आयस्य चागमो नास्ति न मरिष्यामि किं न्वहम् ॥२ / ४०
Dieną ir naktį gyvenimas nenutrūkstamai trumpėja, ir nėra ko pridėti pridėti prie jo.Ar aš tada nemirsiu? BCA 2:39

यमदूतैर्गृहीतस्य कुतो बन्धुः कुतः सुह्रत्। पुण्यमेकं तदा त्राणं मया तच्च न सेवितम् ॥२ / ४१॥
Žmogui, pagrobtam Mirties pasiuntinio, kuris geras yra giminaitis ir kuris geras yra draugas? Tuo metu tik nuopelnai yra apsauga, ir aš prie to neprisidėjau. BCA 2:41

Naujesniuose tibetiečių budizmo raštuose [redaguoti | redaguoti vikitekstą]

Praktiniame tekste, kur XIX a. parašė tibetiečių mokytojas Dudžomas Lingpa rimtiems medituotojams, jis taip formuluoja antrąj pamokymą: [20] [21]

Šiuo atveju, кай ЮС turite Tiek Daug galimybių Саво kūno, Aplinkos, Draugų, dvasinių mentorių, Laiko л praktinių nurodymų atžvilgiu, neatidėliodami ики rytojaus л Kitos Dienos, pakylėkite skubos jausmą, Лапки kibirkštis nusileistų муравей Jūsų kūno ар Smėlio grūdelis patektų į Аки.Jei nesate greitai įsitraukę į praktiką, ištirkite kitų būtybių gimimą ir mirtį ir dar kartą apmąstykite savo gyvenimo trukmės ir mirties laiko nenuspėjamum bei savo situacijos netikrumą. Medituokite apie tai tol, kol galutinai neprisijungsite prie savo proto… Šio gyvenimo, skaitant jūsų aplinką ir draugus, apraiškos yra panašios į praėjusios nakties sapną, ir šis gyvenižčia praeina greina. Шиам бепрасмиам дарбуи нера пабайгос. Koks pokštas pasiruošti gyventi amžinai! Visur, kur tik esate gimę, sašaros aukštumose ar gelmėse, didelės kančios kilpa jus tvirtai laikys.Laisvės įgijimas sau yra toks pat retas, kaip žvaigždė dienos metu, taigi, kaip galima praktikuoti ir pasiekti išsilaisvinimą? Visų proto treniruočių ir praktinių nurodymų pagrindą suteikia egzistencijos prigimties žinojimas. Нера йокио кито будо. Аш, сенас валката, pakračiau savo elgetos krepšį, ir štai kas išėjo.

Šiuolaikinis Tibeto mokytojas Yangthang Rinpoche savo trumpame tekste «Požiūri, meditacijos ir elgesio santraukoje»: [22]

། ཁྱེད་ རྙེད་ བ་ ་. སྐྱེ་ དཀའ་ བའི་ ངེས་ འབྱུང་ གི་ བསམ་པ་ སྐྱེས ་. ་. མཇལ་ དཀའ་ བའི་ མཚན་ ལྡན་ གྱི་ བླ་ མ་ མཇལ ་. ་. འཕྲད་ དཀའ་ བ་དམ་ པའི་ ཆོས་ དང་ འཕྲད ་. འདི་ འདྲ་ བའི་ ལུས་ རྟེན་ བཟང་པོ་ འདི ་. ་. ཐོབ་ དཀའ་ བའི་ ཚུལ་ ལ་ ཡང་ཡང་ སོམ ་. རྙེད་ པ་ འདི་ དོན་ ཡོད་ མ་ བྱས་ ན ་. ་. འདི་ མི་ རྟག་ རླུང་ གསེབ་ མར་ མེ་ འདྲ ་. ཡུན་ རིང་ པོའ ི་ བློ་ གཏད་ འདི་ ལ་ མེད ་. ་. ཤི་ བར་ དོར་ གྲོལ་ བའི་ གདེངས་ མེད་ ན ་. ་. ཚེ་ ཕྱི་ མའི་ སྡུག་བསྔལ་ ཨ་ རེ་ འཇིགས ་. ་. མཐའ་མེད་ པའི་ འཁོར་ བར་ འཁྱམས་ དགོས་ ཚེ ་. ་. འདིའི་ རང་བཞིན་ བསམ་ ན་ སེམས་ རེ་ སྐྱོ ་. ། ཚེ་ འདི་ ལ་ བློ་ གདེངས་ ཐོབ་པ་ ཞིག ། ཅི་ ནས་ ཀྱང་ མཛད་ རྒྱུ་ བཀའ་ དྲིན་ ཆེ ། ་. འདི་ བདག་ གིས་ ཁྱོད་ ལ་ རེ་བ་ ཡིན ་.

Jūs įgijote žmogiškąj gyvenimą, kurį sunku rasti, pažadinote siekį pakelti dvasią, kurią sunku pažadinti, susitikote su kvalifikuotu guru, kurį sukūta jūtaur sustiur pusti.Дар ир дар картą apmąstykite, kaip sunku gauti tokį puikų žmogaus gyvenimą. Jei tai nepadarysite sąmoningai, tai bus kaip aliejinė lempa nepastovumo vėjyje. Nesitikėkite, kad tai Truks ilgai.

Tibeto kanonas taip pat apima daugybę medžiagos apie meditacinį pasirengim mirtiescesses ir tarpinį laikotarpį (bardo) nuo mirties iki atgimimo. Tarp jų yra garsioji «Tibeto mirusiųjų knyga» (tibetietiškai «Бардо Тодол»), «Prigimties išlaisvinimas per bardo klausymą».

Ислам [редагуоти | redaguoti vikitekstą]

«Миртиес атминимас» (араб.تذكرة الموت, Tadhkirat al-Mawt ) islamo dvasingume yra pagrindinė tema nuo pranašo Mahometo Medinoje laikų ( tazkiya reiškia savo paties apsivalymą arba širdies). Jis grindžiamas Korane pasikartojančiais draudimais, norint atkreipti dėmesį į ankstesnių kartų likimą. [23] Hadisų literatūroje, kur išdėstytas Mahometo mokymas, įrašytas patarimas tikintiesiems «prisiminti dažnai mirtį, malonumų griovėją». [24] Kai kurie sufijai vadinami ahl al-qubur («kapinių žmonėmis»), nes jie praktikuoja dažną apsilankymą kapinėse, mąstydami apie mirtingumą ir gybmerany. [25] Islamo teologas Gazalis šiai temai paskyrė paskutinę knygą «Religijos mokslų atgimimas». [26]

Индуизм [редагуоти | redaguoti vikitekstą]

Hinduizme mirtis suprantama tik kaip vienas iš tarpsnių pergimimų rate (samsaroje). Upanišadose ir kituose vediniuose tekstuose dėmesys skiriamas nemirtingumo pasiekimui atpažįstant nenyklią patybę (atmaną). Tačiau kaip pedagoginė priemonė primenama ir mirties galia:

ब्रह्म तं परादाद्योऽन्यत्राऽऽत्मनो ब्रह्म वेद
क्षत्रं तं परादाद्योऽन्यत्राऽऽत्मनः क्षत्रं वेद
लोकास्तं परादुर्योऽन्यत्रात्मनो लोकान्वेद
देवास्तं परादुर्योऽन्यत्रात्मनो देवान्वेद
भूतानि तं परादुर्योऽन्यत्रात्मनो भूतानि वेद
सर्वं तं सर्वं वेदेदं
ब्रह्मेदं क्षत्रम् इमे देवा इमानि 2>> 9025 भूतेभ्यः समुत्थाय एतेभ्यस् भूतेभ्यस् समुत्थाय तान्येवानुविनश्यति

Paliks žynystė jį, tą, kas žynystę mano esant skirtinga nuo Atmano; Паликс дзё килмингумас, то, кас килмингумо мано эсант скиртинга нуо Атмано; Paliks pasauliai jį, t, kas pasaulius mano esant skirtinga nuo Atmano; Паликс диеваи дзё, то, кас диевус мано эсант скиртинга нуо Атмано; Paliks būtybės jį, tą, kas būtybes mano esant skirtinga nuo Atmano; Viskas paliks j, t, kas viską mano esant skirtinga nuo Atmano; Нес ši žynystė, kilmingumas, pasauliai ir dievai, būtybės — viskas yra Atmanas. <…> Кас сударыта иш санду, тас вел į юос суйра. — Брихадаранджака-упанишада 2.4.6. ir 2.4.12. [27]

  • Ant laikrodžio: Tempus fugit (laikas bėga). Лидсас (Англия)

  • Auksinis žiedas su kaukole Noridžo pilies muziejuje (Anglija)

  • Cukrinis vaikų skanėstas per Mirusiųjų dienos šventę Meksikoje

Nesvarbu, kas esi gyvenime, «Mirties šokis» visus sujungia.1490 г. freskos kopija ant drobės, 92×648 см. Slovėnijos nacionalinė galerija
  1. ↑ Буквально «помни (что у тебя), чтобы умереть», Oxford English Dictionary, третье издание, июнь 2001 г.
  2. «Последнее прощание: культура смерти и загробная жизнь». Музей искусства и археологии Университета Миссури. Suarchyvuotas originalas 2010-06-06. Nuoroda tikrinta 13 января 2015.
  3. Федон , 64a4
  4. ↑ См. Его Моральные письма Луцилию
  5. ↑ Эпиктет, Рассуждения, 3.24
  6. ↑ Mary Beard, The Roman Triumph , Harvard University Press, 2009, ISBN 0674032187, стр. 85-92
  7. ↑ Христианская догматика, Том 2 (Карл Э. Браатен, Роберт У. Дженсон), страница 583
  8. ↑ Христианское искусство (Ровена Лавранс), Издательство Гарвардского университета, стр. 61
  9. ↑ http://www.satenai.lt/2013/11/22/transi-antkapiniu-paminklu-simbolika/
  10. Тейлор, Джеральд (1978). Перстни из Древнего Египта до наших дней .Ашмоловский музей. ISBN 0-0-54-5.
  11. ↑ Ф. МакГахан, «Паулисты», Католическая энциклопедия , 1912, s.v. Паулисты
  12. ↑ Э. Обрехт, «Трапписты», Католическая энциклопедия , 1912, s.v. Трапписты
  13. ↑ Стэнли Брандес. «Черепа живым, хлеб мертвым: День мертвых в Мексике и за ее пределами». Глава 5: Поэтика смерти. Джон Уайли и сыновья, 2009
  14. ↑ См. Измененную подборку здесь
  15. ↑ См. «Буддийское руководство по смерти, умиранию и страданию».
  16. ↑ http: // psichika.ес / блог / lodzongas-dvasios-ugdymo-Menas /
  17. ↑ http://www.rigpawiki.org/index.php?title=Четыре_ мысли
  18. ↑ Лалитавистара Сутра
  19. ↑ Udānavarga, 1:22.
  20. ↑ «Глупая Дхарма идиота, одетого в грязь и перья, в« Видении Великого Совершенства Дудждома Лингпы, Том 1 », Б. Алан Уоллес (переводчик), Wisdom Publications»
  21. ↑ http://www.wisdompubs.org/book/natural-liberation&usg=AOvVaw1Z7bVFdFdlEfoPdRSHHnXc
  22. ↑ Английский текст доступен здесь.Тибетский текст доступен здесь. Устный комментарий ученика Ринпоче Б. Алана Уоллеса доступен здесь.
  23. ↑ Например, сура «Ясин», 36:31, «Разве они не видели, сколько поколений Мы истребили до них, которые действительно не вернулись к ним?».
  24. «Хадисы — Книга Сборника — Рияд ас-Салихин — Sunnah.com — Изречения и Учения Пророка Мухаммада (لى الله عليه و سلم)».
  25. «Хадис — Книга похорон (Китаб Аль-Джанаиз) — Сунан Аби Дауд — Сунна.com — Сказания и учения Пророка Мухаммада (لى الله عليه و سلم) «.
  26. ↑ Аль-Газали о смерти и загробной жизни, тр. Т. Винтер. Кембридж, Общество исламских текстов, 1989.
  27. Upanišados , верт. Аудриус ​​Бейнориус. Вильнюс: Вага, 2006.

Викитека

Wikimedia alt gold.svg

Šis straipsnis yra tapęs savaitės straipsniu.

Wikimedia alt gold.svg Šis straipsnis yra tapęs savaitės straipsniu.
,

Memento mori — Википедия, свободная энциклопедия

Memento Mori (1746). Grabado en piedra situado en la Iglesia Parroquial St Cuthbert de Edimburgo.

Memento mori es una frase proofiente del latín que значимость «recuerda que morirás», en el sentido de que debes recordar tu mortalidad como ser humano. Suele usarse para Identificar un tema frecuente, o tópico, en el arte y la literatura que trata de la fugacidad de la vida.

La frase tiene su origen en уникальный костюм de la Antigua Roma, que quizás tenga origen sabino.Cuando un general desfilaba victorioso por las calles de Roma, tras él un siervo se encargaba de recordarle las limitaciones de la naturaleza humana, con el fin de impedir que incurriese en la soberbia y pretendiese, a la manera de un dios omnipotente, us ignorando las limitaciones impuestas por la ley y la costumbre. Lo hacía pronunciando esta frase, aunque según el testimonio de Tertuliano [1] probablemente la frase empleada era:

Respice post te! Hominem te esse memento!

«¡Mira tras de ti! Recuerda que eres un hombre» (y no un dios).

También se usa esta frase para denominar a las Representaciones de Difuntos en la Historia del Arte. Efectivamente, la pintura de bodegones, que surgió en Europa con los libros Religiosos ilustrados, cumplió en esa época con la función, подобная а-ля-ля-фраза-дюранте-эль-империо романо: persuadirnos de la vanitas de la existencia. Су менсаже эры кларо: естественная природа дескомпоне, мас эль альма эс бессмертная; el espíritu Habitta brevemente en cada cuerpo. La forma más extrema del mensaje morace ofrece la vida aún se encuentra en la pintura de vanitas, que toma su nombre del íncipit Eclesiastés: Vanitas Vanitatum et omnia vanitas (Eclesiastés 1: 2; 12: 8).

El detalle que a menudo revela la presencia de una «pintura de vanitas» es la presencia de un cráneo humano, generalmente acompañado por otros símbolos alusivos a la temporalidad de la vida y la inutilidad del esfuerzo ca humanodas, flores relojes de arena и т. д. En muchos cuadros de vanitas se agrupan los elementos que репрезентирует la actividad humana (libros, instruments científicos) и los placeres humanos (пипас, музыкальные инструменты и т. д.) que marcan la futilidad de lo material en una vida tan Корт.La pintura de bodegones simboliza lo que seguirán siendo los seres humanos cuando han abandonado el escenario de la vida: vanitas.

Véase también [редактор]

Otros aforismos [редактор]

Список литературы [редактор]

,

Добавить комментарий

Ваш адрес email не будет опубликован. Обязательные поля помечены *